понедељак, 06. мај 2013.

LUŽNIČKI MEGDAN februar 2013


Nedavno je po prvi put u Srbiji organizovana avanturistička trka u zimskim uslovima. Iako sam prvobitno bio u dilemi, presudnu ulogu u odluci da ipak učestvujem je upravo posebnost ovakve trke kao nesvakidašnji izazov. Naime trebalo je po grebenskim masivima Ruja i Vlaške planine preći rutu preko 60km, od čega najviše na turno skijama i sa popriličnom visinskom razlikom, rešiti orijentiriing zadatak ,prenoćiti na snegu (ili u vučijoj jami ili u šatoru), treking rutu sa alpinističkim zadacima (abzajl i žimarenje). Jednostavno to su jedna od onih iskustava koje se čovek vrlo rado seća i koja ostaju urezana za ceo život!!! I taj luksuz da to propustim svakako nisam smeo dozvoliti!!! J

Ubrzo pronalazim opremu koja mi je falila i partnera za trku, jer moj dugogodišnji kompanjero za ovakve akcije, Nenad Mojsilović, iz opravdanih razloga nije mogao ovog puta da mi pravi društvo. Sticajem okolnosti na kraju se dogovaram sa Nemanjom Neškovićem - Nemketom, odličnim momkom iz kluba “WILD SERBIA”, dobro poznat u krugovima avanturističkih zaljubljenika. Nalazimo se i dogovoramo za opremu i detalja same trke, kada smo i definisali ime ubitačnog tandema: “SERBIAN WILD WOLVES”. J
Iako sam neko ko nije imao mnogo iskustva na planini u zimskim uslovima, imam uspešno završeni Zimski kurs visokogorstva tako da nisam imao strepnju osim one pozitivne. Već po dolasku u selo Strelci gde smo prenoćili veče pred trku, osetila se pozitivna atmosfera kod svih učesnika. Bilo je tu raznih profila zaljubljenika outdoor aktivnosti: orijentirci, alpinisti, maratonci, skijaši, planinari, pripadnici gorske službe spašavanja i specijalnih jedinica. Usledila je zajednička večera u organizaciji veoma ljubaznih domaćina, nakon čega i tehnički sastanak organizatora gde su precizirani detalji trke, koji su dodatno podgrejali atmosferu kod svih učesnika. Ubrzo zatim izvršili smo finalne pripreme i pakovanje, pokušavajaući da “uhvatimo” što više preko potrebnog sna.

U subotu 2. februara u 6 sati ujutru, zbog nedostatka snega START je izmešten u selo Preseka odakle je krenulo šest timova. Znali smo da smo jedni od 3 tima koji konkurišu za najbolji plasman, ali nekako tokom cele trke to nam uopšte nije bio imperativ. Jedina taktika je bila da se u svakom momentu odredjenu deonicu odradimo što bolje, ali prethodeći svakoj odluci u odabiru rute provodemo dovoljno vremena dok ne bismo bili sigurni da je to najbolja i najlakša opcija. Tako smo se od starta oslonili na svoje sposobnosti ne gledajući ostale timove. Već na prvom kilometru smo se izdvojili i išli svoj tempo.

Kako je jutro izmicalo dan je postajao sve topliji, što se u prvom trenutku učinilo veoma lepo, ali takvo vreme je imalo i “drugu stranu medalje” jer nam je zadavalo veliki problem i muku. Naime, u takvim uslovima sneg se više lepio za krzno skija što je značajno otežavalo kretanje i bilo dodatno iscrpljujuće. Tako da smo kod prvog kontrolnog punkta, koji se nalazio na 17 km od starta na karauli Vuči del ispod planine Ruj, stigli poprilično umorni. Ne obazirući se mnogo na to, preuzimamo kartu sa orijentiring zadatkom, i saznavši da smo prvi stigli nastavljamo dalje sa dodatnim entuzijazmom. Po završetku orijentiring zadatka stižu druga i treća ekipa, gde su jedni od njih sa popriličnim problemima sa žuljevima morali da odustanu. Konstatujemo da imamo više od sat vremena prednosti u odnosu na drugoplasirane. Dobijamo novu kartu i dalje nastavljamo u nekom mirnijem ritmu, pravimo i kratak predah da se osvežimo i obnovimo energiju, a i da detaljnije pogledamo mapu.

Ubrzo sledi uspon na vrh planine Ruj (1.706 mnv), koji je najviši u celoj regiji i sa kojeg se pruža predivan pogled, ali kako je vetar bio dosta jak nismo se mnogo zadržavali. Fiksiramo vezove, i ne skidajući krzna krećemo u spuštanje prilikom čega su neki od snežnih nanosa u kombinaciji sa ledenim površinama uspeli da me izbace iz ravnoteže, a već sledeći nanos me obara i padam na rame i glavu gde sam zadobio lakše povrede.
Spuštajući se dalje po zaraslom starom pograničnom putu Srbija-Bugarska hvata nas mrak, te stavaljamo čeone lampe. Kako smo u tom delu imali problema sa krznima koja su često spadala, na kraju odlučujemo da ih skinemo i idemo sa fiksiranim vezovima. I pred sam dolazak na karaulu Sip, gde nas je čekala rampa za taj dan, pravimo grešku tako što skrećemo ranije ne više od 50 metara, ali dovoljno da nas ta sitnica odvuče dalje u grešku koja nas je sigurno koštala 30 min, što je bilo dovoljno da nas takmičar NN počinioca sustigne. I dok je on sredjivao svoju opremu, Nemke i ja već spremni, ubrzano nastavljamo do karaule i ostvarujemo samo 5 min prednosti.



Vidno umorni, ali ipak zadovoljni sa malom dozom gorčine zbog izgubljenog vremena, odmah po odlaganju opreme podižemo šator kako bi uhvatili što više vremena za odmor. Vrela supica i konkretna hrana vraćaju preko potrebnu energiju, pa tako zadovoljan veoma brzo tonem u san na prijatnih 0 stepeni. Sa dolaskom jutra budimo se nepotpuno odmorni, sa oteklim i nažuljanim stopalima. Obuvajući hladne pancerice, ozbiljno se brinem kako ću nastaviti dalje, ali dok smo sklopili šator i opremu posle 15ak minuta već je značajno bilo udobnije i prijatnije.


























Sva trojica spakovani i spremni za pokret, zajedno nastavljamo dalje na skijama ali ne zadugo. Već posle prvog kilometra ulazimo u zone gde nema dovoljno snega tako da skidamo skije koje pakujemo na ranac i sledeća 3 km nastavljamo peške u pancericama, sve do Asenovog kaleta gde nas očekuje prva alpinistička prepreka. Uspešno savladjujemo prepreku, odlažemo skije preobuvajući se u trekerice opušteno nastavljajući ka Zvonačkoj banji. I tako u trekericama primetno je bilo bolje raspoloženje kod svih nas. Ubrzo zatim prolaskom kroz niz starih tunela pored čuvenog izvora Zvonačke Banje dolazimo i do sledećeg punkta gde dobijamo novu kartu.



Sa nestrpljenjem, pomalo užurbano, prelazimo stari most i nastavljamo dalje tako da nismo ni obratili pažnju na dalji deo rute od onog što nama je bilo naredni zadatak a u prvom momentu to je stari napušteni tunel. Posle kratkotrajnog probijanja kroz zarasli put odlučujemo da izadjemo na gornji asfalt,  zbog čega smo omašili taj tunel u prvom momentu, mada je i uticalo to što se taj reon poprilično izmenio u odnosu na stanje na karti. Kratko, ali vrlo interesantno beše taj prolazak kroz mokar tunel. Veoma blizu je punkt sa ambulantnim i policijskim kolima nakon čega sledi jedna dosadna ravna deonica po makadamskom putu, a onda odvajanje sa njega kreće uspon za koji kasnije uvidjamo kao da nema kraja. Svraćamo do sela Selište gde se okrepljujemo svežom vodom i čokoladicom.

Nastavljajući dalje počinje kiša, a mi ne uspevamo da pogodimo dalji put iz prve već pravimo nekoliko bespotrebnih lutanja, a ubrzo zatim nailazimo na tv ekipu posle čega kreće ultimativni uspon koji kao po zakonu Marfija prati nas sve lošije vreme koje prelazi u pravo nevreme. Kiša prelazi u mokar sneg sa ogromnim pahuljama koji nas natapa, praćen jakim vetrom i maglom. U takvim uslovima vrlo brzo smo mokri i hladni. Prsti se polako koče sve više i više a kraj uspona se ne nazira. Ali tek nada koja ni jednog trenutka nije dovedena u pitanje, izgleda priziva da dolazi kraj muci na usponu. 

Dolazimo do postavljenog užeta za žimarenje na prevoju Vlaške planine, oblačimo pojaseve i opremu, uspešno prelazimo i ovu prepreku nakog koje razmatramo i poslednju deonicu ka cilju koja vodi preko konstantnog spuštanja. Magla i sneg u nekim delovima preko kolena značajno otežavaju kretanje u početku. Ali ubrzo ulazimo u šumu i spuštamo se sve do puta kojeg nema na karti što nas opet dovodi u kratku nedoumicu. Konsultujemo se i nastavljamo dalje kroz šumu i izbijamo pred sam vrh iznad sela Vlasi. Uspevamo da uhvatimo prečicu i sa gornje strane prilazimo selu gde se uočava gomila ljudi gde je u stvari i cilj. Iako izmoreni, gladni, žedni, mokri i smrznuti, na kraju ozarenih lica sa osmehom sva trojica ulazimo u cilj propraćeni sa ogromnim aplauzom svih prisutnih. Osećaj...., Neprocenjivo!!!



Sledi proglašenje i veoma vredna nagrada (GARMIN fenix) zatim izjave za medije i fotografisanje, presvlačimo se i okrepljujemo se najboljim gulašem.... pakujemo i krećemo nazada za Beograd prepuni utisaka. Meni ostaje samo da se još jednom zahvalim pre svega Marku Nikoliću a i svima ostalima koji su učestvovali u organizaciji ovakvog događaja i priredili nam ovo nezaboravno iskustvo koje ću zasigurno pamtiti kao jedno od boljih u životu! 



















четвртак, 18. октобар 2012.

IRONMAN 70.3 St.Polten AUSTRIA


Kada sam krajem 2011. godine pravio planove za 2012. godinu, ispred nekolicine velikih ciljeva, učešće na Ironman 70.3 St.Poltenu je bio glavni cilj za malo ispred svih. Kotizaciju za učešće, koja i nije baš jeftina, sam regulisao još pre nove godine što je bila potvrda sigurnog učešća. Tako je priča oko priprema i učešća polako počela da se uobličuje. Ubrzo zatim sam kupio I neophodno neopren odelo za plivanje u hladnijim vodama, nabavio i lični dres TKT Tamiš, a i trenirajući nordijsko skijanje i trčanje sam nekako više uklapao da se što bolje spremim za ovu trku,… Konačno je došlo vreme da se skine prašina sa mog “Dakordija” i umesto da krasi zidove i lenčari po sobi, da malo pokrene svoje ulenjene ležajeve, pa i preko 190km dnevno…. ;) Tako je vreme prolazilo i dan odlaska na trku se primakao





Ove godine šesto izdanje Ironman 70.3 trke, koja se održava u Sankt Pölten-u, austrijskom gradu koji se nalazi na 50ak km severozapadno od Beča, okupilo je 20. maja, više od 2.200 takmičara iz 44 zemlje. Trka koja važi za jedno od najbolje organizovanih i najprestižnijih takmičenja u ovom formatu triatlona i ove godine je opravdala reputaciju. Besprekorna organizacija uz pomoć 1500 volontera, brojna publika i fantastična priroda, kao i atraktivna lokacija održavanja trke, neki su od razloga zašto ova trka uživa veliku popularnost.

Ironman 70.3 St.Polten je format triatlona i veoma zahtevna staza sadrži :

- 1900 m plivanja, koje nudi takmičarima jedinstvenu priliku da plivaju u dva jezera. 

- 90 km vožnje obiluje različitim predelima. Vožnja započinje deonicom od 18km na zatvorenom autoputu, da bi se nastavila lokalnim putevima kroz prelepa austrijska sela uz samu obalu Dunava. Glavni izazov tokom biciklističkog segmenta predstavljaju usponi na Krustetten-u i Gansbach-u.

- 21 km trčanja koji takmičari prelaze trčeći 2 kruga kroz sam Sankt Pölten i arena prepuna raspoložene publike, u kojoj se trka završava, čine ovu trku nezaboravnim iskustvom.
Čast srpskog triatlona branilo je 8 triatlonaca iz Srbije na ovoj izuzetno zahtevnoj trci:

st.br.     takmičar                 kat.           br. takmič. u kat.       vreme       plasman u kat.

1490         Vladimir Savić         AG35-39               294              04:26:27                   4

 258        Nikola Jeftić             AG18-24                233               04:45:49                  12

1435       Igor Vuković            AG35-39                294               04:58:28                  44

2009       Goran Mišić             AG40-44                315              05:15:34                  57

805        Stanimir Stojiljković  AG45-49                214              05:26:47                  65

1817      Aleksandar Bzdušok AG40-44               315                05:27:16                   95

2386      Milutin Petković       AG45-49                214             05:37:17                   86

991        Zlatibor Kovjanić     AG55-59                48                 05:46:33                   15 


Moj cilj je bio da idem ispod 5h, mada sam se nadao da mogu nekih 15min bolje. Kako mi je ovo bilo prvo takvo iskustvo nisam ni znao šta da očekujem niti kako ću se osećati tokom trke, pa sam se tako trudio da tokom cele trke idem oprezno bez mnogo forsiranja.

PLIVANJE 1900 m
Ušao sam u relativno hladnu vodu. Čekajući start shvatio sam da će biti baš velika gužva jer je preko 400 ljudi startovalo u isto vreme u širini pontona 70ak metar što je značilo da ćemo startovati u nekoliko redova u isto vreme. Posle pucnja za start krenuo sam i voda je prštala na sve strane, čini mi se da je do samog kraja plivanja sve vreme neko bio tu, ispred, pored, iza….
Ne znam da li zbog odela, hladne vode, ili zbog jačeg ritma na startu, posle nekih 300m osetio sam da nekako teško udišem. Raskopčao sam odelo ali problem je i dalje bio prisutan. Smanjio sam ritam i tek oko 600-700m se sve vratilo u normalu. Nastavio sam i ubrzo završio plivanje u prvom jezeru, zatim je usledilo trčanje nekih 200m i nastavk plivanja u drugom jezeru. Završivši i taj deo, dotrčavam do zone izmene gde su stvari u kesama koju uzimam. Pomalo ošamućen od 35minutnog plivanja presvlačenje traje možda malo duže, ali ipak uzimam bajk prilazim starnoj liniji i nastavljam dalje.



BICIKL 90km


Veoma svež i po autoputu, gde je išao početak bajka, mogao sam da držim prosek i do 40km/h. Ali već posle 20km kreće i prvi uspon. Trudio sam se da ne forsiram i što manje u jakom prenosu, kako bi mi noge ostale što odmornije za trčanje.
Predivni krajolik pored Dunava je učinio da segment na biciklu bude koliko toliko lakši jer je u tom delu sve vreme duvao promenjivi vetar sa boka. Onda na 60km kreće ultimativni uspon od 8km sa nagibom u nekim momentima do 12%. Iako sam redovno uzimao gelove hidrirajući se vodom i izotoničnim napitcima umor je itekako bio prisutan ali nisam bio iscrpljen što me je ohrabrivalo da bajk privedem do kraja u dobrom ritmu.







TRČANJE 21km

Posle zavšetka segmenta na biciklu, usledilo je preobuvanje i konačno start trčanja. Kako mi je to najbolja disciplina jedva sam dočekao da krene. Nisam osećao iscrpljenost niti neki veliki umor. Krenuo sam dobrim ritmom oko 3:55min/km. Od samog starta imao sam još dvojicu koji su držali taj ritam sve do 12km gde je jedan otpao, a mi konstantno posustajemo i ja osećam da sve teže držim taj ritam, sve dok negde oko 17km puštam i ja.  Nastavljam borbu sa samim sobom jer mi se u glavi prevrću cifre kalkulišući koji mi ritam treba da bih uspeo da uhvatim zadati cilj ispod 5h na cilju, a znam da su nijanse u pitanju. Na kraju prolaskom kroz cilj vreme na semaforu se za mene zaustavilo  na 4h58min28sec i neopisiv osećaj.


Utisci sa ove trke nisu se ni slegli a u mojoj glavi već su počeli planovi za neke naredne…

среда, 06. јун 2012.

„Via Militaris Mountain running Challenge Cup 2012“ - Regionalno vojno prvenstvo u planinskom trčanju


Dimitrovgrad kao grad domaćin u saradnji sa vojskom Srbije, su ove godine po treći put za redom  organizovali regionalno vojno prvenstvo u planinskom trčanju. Ovog puta okupilo se 9 vojnih reprezentacija u muškoj i ženskoj konkurenciji. Boje vojske Srbije branili su:

MUŠKARCI                                      DEVOJKE
- Aleksandar Neševski,                       - Marijana Čegar-Lukić,
- Blažo Maksimović,                           - Nevena Jovanović,
- Igor Vuković.                                   - Ksenija Bubnjević,
                                                            - Nataša Ćulafić.



Trka je obuhvatala kržnu stazu, za devojke 3 kruga i za muškarce 4 kruga. A krug je činio prvi deo konstantnog  uspona od 1900 metara sa 250 metara visinske razlike i onda drugim putem nizbrdo.
Krenuo sam vrlo oprezno jer trebalo je dobro rasporediti snagu u ta 4 kruga koja su bila ispred nas. Našao sam svoj neki ritam i nekoliko takmičara i obišao pred kraj uspona, a onda krenuo nizbrdo i primetio da sam brži od regularnih atletičara. Mislim da generalno orijentirci zbog nekog svog iskustva imaju tu crtu i slobodu da „puste korak“ na ovakvim stazama kada je „downhill“ u pitanju. A takodje i to što su im tetive i ligamenti skočnog zgloba jači, i bolje pripremljeni, su upravo razlolzi zašto imaju bolje predispozicije da ovakve trke trče bolje nego regularni atletičari - trkači.

Tako smo se nekolicina takmičara medjusobno smenjivali u okviru naše grupe koja se stalno razvlačila u zavisnosti da li se išlo uzbrdo ili nizbrdo.
Sve u svemu ipak ovako zahtevna staza me je "došla glave" u četvrtom i poslednjem krugu kada sam pred kraj tog uspona ipak morao da prohodam i kada su me obišla dva takmičara iz Hrvatske koje do kraja nisam uspeo da stignem, ali na kraju deveto mesto i mogu reći da sam zadovoljan jer sam se na neki način odužio prošlogodišnjem pobedniku sa Apatinskog polumaratona, Zaimu Šumanu iz BIH, a takodje jer sam bio najbolje plasiran od naših takmičara.


Ekipno devojke su bile prve, muškarci treći, ali u svekupnom plasmanu zauzeli smo drugo mesto.





Koliko nam je svima teško "pala" ovako zahtevna trka govori da je svako bolovao nekoliko dana posle trke. Prva tri dana posle trke jedva da sam silazio niz stepenice, i posle svakodnevnih tretmana kremama, toplo-hladnim kupkama, masažama sam i šesti dan osećao posledice..., i baš sam bio zabrinut jer sam takav,  nedovoljno oporavljen dočekao za mene jednu od najvažnijih trka ove sezone.., IRONMAN 70.3 u Austriji.

субота, 02. јун 2012.

Serbian championship in SPRINT orienteering, Arandjelovac


Pored toga što jedno prvenstvo države ima drugačiju „težinu“ i time daje na značaju trke, ovog puta Arandjelovac i park kao potpuno nov teren je doprineo još većem značaju, ako ne kvalitetom sigurno malo dodatnom tenzijom koja je očigledno bila prisutna čini mi se kod svakog od takmičara.
Sam podatak koji smo imali pre trke da je na stazi dugoj 3km postavljeno 28 KT me je naterao da tako napravim taktiku i razmišljam u toku trke. A to je značilo maksimalno skoncentrisano, oprezno i pažljivo, poprilično rezervisano kada je brzina bila u pitanju. Iako sam znao da ima dosta KT, prilikom prvog pogleda na kartu malo sam se i iznenadio ugledavši gomilu isprepletanih linija, krugova, brojki.... Toliko sam išao pažljivo da sam ovu sprint trku trčao kao srednju stazu, a u glavi sam imao osećaj kao da sam u nekoj lavirint trci. J

Kako sam uspeo da održim koncentraciju i napravim trku skoro bez grešaka tako i rezultat nije izostao, i na kraju moja potajna očekivanja su se ostvarila - naslov državnog prvaka sam vratio u svoje vlasništvo!
Ova trka je imala još svojih specifičnosti..., nekada neke stvari i situacije nam pomognu da otkrijemo i shvatimo ko smo mi zapravo, a ponekada da to prepoznaom i vidimo i kod drugih. Ponekad nismo spremni da vidimo koji je pravi način kako treba da odreagujemo, nekada smo se suviše upetljali i zamrsili...., a nekada prosto odreagujemo baš tako kao što jesmo zato što je to ono što nas i čini ovakvim ili onakvim osobama!

Zvanično nije doneta naknadna odluka oko plasmana i rezultata pa je redosled prvoplasiranih u elitnog kategoriji M21E sledeći:


1. Igor Vuković - AOK „Košutnjak“,
2. Željko Ćorić - PD „Čelik“,
3. Blažo Maksimović - OT „Rtanj“.



A u nedelju 6.maja sam iskoristio priliku i u sklopu priprema za Ironman 70.3 uradim jedan od jačih treninga spajanja bicikle i trčanja. Posle 100minuta na bicikli vozeći 3 x 30min na proseku 40km/h sa petominutnim pauzama na 33km/h, uradio sam trčanje
2 x (3km (3:40min/km) + 1km (4:45)) + 2km (3:55min/km)!!!!!! J
I moram priznati da se odavno nisam tako izmorio, čini mi se još od duge staze na Svetskom prvenstvu u SKI orijentiringu!

среда, 09. мај 2012.

Serbian Championship in Duathlon

Posle nastupa na sprint trkama u Hrvatskoj, vikend je nastavio sa novim izazovima. Naime, u organizaciji triatlon kluba "Sprint" i Sportskog saveza grada Sombora, u nedelju je održano Prvenstvo Srbije u duatlonu. Atraktivna disciplina iz porodice triatlon sporta koja objedinjuje biciklizam i trčanje okupila je takmičare iz cele države. Ovo je ujedno i prva trka u seriji, kojom je otvorena sezona takmičenja za triatlonce. 


Na interesantnoj lokaciji, medju drvoredima na putu iz Sombora za Apatin, i po izuzetno vetrovitom vremenu, koji nam nikako nije išao na ruku, prvo su startovali najmladji u Super kid trci, a nakon toga startovala je i elitna trka u sprint duatlonu (5km trčanje + 20km bicikla + 2,5km trčanje). 


U startu se izdvojila jaka grupa takmčara medju kojima su bili još uvek aktuelni prvaci Balkana u juniorskoj i seniorskoj kategoriji. U dava navrata u prvom trčanju ritam se menjao što je dovela da se grupa razvuče, ali se kasnije u segmentu bicikla ponovo okupila i držala zajedno. Kako sam, za razliku od prošle, ove godine radio neke treninge na biciklu, nadao sam se da mogu ponoviti prošlogodišnji uspeh gde sam osvojio treće mesto. 


Odluka da vozim bajk u patikama a ne u sprintericama se pokazala kao dobra. Jeste da mi je bilo teže da naglo ubrzavam, ali sam gledao da se držim u čelu grupe na okretima kako bih uspeo da uhvatim priključak sa grupom kada su pokušavali da se odvoje. Ali svakako sam se trudio da ne zabušvam, i da se ne šlepam na pravcima, već da dajem smene na čelu. Mada moram priznati i nismo baš bili složni. 


Prilikom zavšetka segmenta na bajku krenuo sam prvi na drugo trčanje, dok je osatlim trebalo nekoliko sekundi da se preobuju u patike. Trudio sam se da održim visok ritam, tako da je ta prednost izmedju mene i ostalih polako rasla, a kada je dostigla preko 15 sekundi bio sam siguran da ovog puta uzimam prvo mesto. 


Ovde možete pogledati SNIMAK TRKE (Youtube)


Redosled prva tri:


1. Igor Vuković - TK Tamiš, Pančevo
2. Strahinja Trakić, TK Dyinamic, Novi Sad
3. Petar Ivačković - TK Tamiš, Pančevo


Lepim stvarima koje su mi se desile tog vikenda tu nije bio kraj. U povratku smo prvo Radja i ja svratili u Akvapark u Bačkom Petrovcu, a zatim i u Novi Sad i uživali po keju i u centru, i na taj način stavili šlag na tortu što se tiče tog vikenda! :)







петак, 04. мај 2012.

Sprint, Nasice & Beli Manastir






U susret predstojećem vikendu i Prvenstvu države na sprint distanci, mi iz AOK Košutnjaka smo isplanirali da odemo do Hrvatske gde su se u jednom danu organizovale dve sprint trke. Jedna u Našicama, uglavnom park sprint i druga u Belom Manastiru, isključivo po ulicama i urbanom ambijentu. Iako neiskusni kao organizatori, domaćini su se svojski potrudili da odrade posao kako treba. Stvarno sam taj dana uživao, kako na stazi na trkama a tako i izmedju trka. Pre svega družeći se sa prijateljima koje nisam video odavno a i uz riblji paprikaš i to veoma začinjen i ljut!!! :)




Rohalj Baze, Fruška Gora

U susret novoj O sezoni svi su željno iščekivali da se ponovo vratimo šumi i karti na zvaničnim takmičenjima. Ovogodišnje otvaranje je bilo na Fruškoj Gori na Hopovu koju sam morao da propustim. Zato sam sa nestrpljenjem dočekao drugo kolo i opet Fruška Gora na Rohalj Bazama, lep teren, niska vegetacija još nije krenula, dobro vreme, još samo da je i karta dobra bio bi to pun pogodak, ali kriterijumi crtanja i neki odnosi na karti nisu baš sjajni što je dovelo da dosta takmičara napravi krupne greške. 


I ja sam takodje medju tim koji su pravili dosta grešaka. Već na 3KT sam počeo da ih pravim, zatim mala korekcija na 5KT a onda je usledila neoprostivo lutanje na 6KT kada sam izašao ispod KT a zatim krenuo suprotno od nje. I kada sam shvatio gde se zaista nalazim par minuta je već prošlo. Posle toga sam krenuo značajno koncentrisanije i u nekom jačem ritmu trudeći se da makar delić izgubljenog nadoknadim. I sve je tako išlo po planu, sve dok nisam napravio previd ili paralelnu grešku prema 16KT kada sam izašao preko jednog grebena dalje nego što sam zaista bio. I opet nisam iskontrolisao pravac, i ponovo dodatno vreme. 
Na kraju i za mene iznenadjujuće dobro drugo mesto sobzirom koliko i kakve sam greške napravio.