„UgiModžo“ - (Nenad Mojsilović i Igor Vuković)
Proteklog vikenda je po drugi put po redu održana „Trka Preživljavanja“ u organizaciji dvojice entuzijasta Ivana Nastića i Nemanje Neškovića i prijatelja okupljenih ispred „Wild Serbia”. Bilo je potrebno da takmičari pređu stazu od 70 kilometara za dva dana u timovima, međutim od opreme timovima je dozvoljeno da koriste samo: mapu terena i kompas, kresivo za paljenje vatre, nož i odeću koju imaju na sebi. Prolazeći kroz šume, kanjone, livade i jaruge, takmičari su se susretali sa raznim preprekama i opasnostima. U ovakvim uslovima bilo je potrebno da sami naprave sklonište, zapale vatru, pronađu ili ulove hranu. Sve ove aktivnosti takmičara su se posebno bodovali pri ukupnoj oceni pobednika trke.Nastupio sam sa Nenadom Mojsilovićem u ekipi “UgiModžo” koja je u neizvesnoj završnici na kraju imala najviše bodova ispred ekipa “Bukva-list” i “Sinova šume” .
“S obzirom da smo već imali zajedničkog iskustva na avanturističkim trkama, nije nam trebalo mnogo da se odlučimo da uzmemo učešće na ovoj posebnoj trci preživljavanja, održane na potezu između Valjeva i Ljubovije. Dodatno samopouzdanje bilo nam je to što smo baveći se orijentiringom ovladali sposobnošću „čitanja“ simbola na mapi. Ali isto tako bili smo svesni da nas čeka nesvakidašnja, veoma teška i neizvesna trka, jer pored okvirne dužine oko 60 kilometara, nikakve druge podatke o stazi nismo znali, ali smo znali da će nas negde stići mrak gde moramo napraviti bivak, noćiti u hladnoj šumi, upaliti vatru uz pomoć kremena i uz put naći dovoljno hrane i vode, ako mislimo da uspešno završimo trku.
Sve su to razlozi zbog kojih nas je obuzela tenzija i nervoza pred trku. Iskoristili smo priliku da porazgovaramo i da se malo smirimo i napravimo našu taktiku. A ona je bila da iskoristimo prednost tamo gde smo najjači a to je čitanje karte i sigurno pronalaženje kontrolnih tačaka, uz usputno dolivanje vode, nabavljanje hrane pritom trošeći što je moguće manje vremena. I skupljanje svega što bi nam bilo od pomoći prilikom paljenja vatre i noćenja u šumi, za koje smo strepeli da će biti dugo i hladno, obzirom da je vreme proteklih dana bilo tmurno i da magla nije bila neuobičajena stvar. Odlučili smo da se i pored takmičarskog karaktera trke ipak više usresredimo na uživanje u divnim predelima koje bi smo prolazili i prelepog ambijenta koji nam je pružio ipak divan dan.
Odmah po startu trke, uvideli smo da nas čeka teška staza sa dosta uspona. Prva kontrolna tačka bila je na vrhu Medvednika, a put do nje je vodio preko vrha Jablanika. Morali smo biti veoma oprezni jer nismo znali šta nas sledeće čeka, jer plan organizatora je bio da ekipe dobiju instrukcije za sledeće kontrolne tačke tek po pronalaženju prethodne. Tako da niko nije mogao da računa na to gde će ga uhvatiti mrak, na kom delu staze, da li će to biti neki proplanak ili gusta šuma. A kad krene da se smrkava, minuti prolete jako brzo i onaj ko se nije spremio za noć u šumi, verovatno će ostati bez skloništa i bez mogućnosti da zapali vatru. To bi sigurno nosilo gubitak bodova, ali sigurno i vrlo hladnu noć u divljini koju ne verujem da da bi iko sebi poželeo.
Do prve tačke, na vrh Medvednika smo stigli veoma brzo i uz put prestigli dosta ekipa koje su startovale ispred nas. Taj elan nas je poneo tako da je i spuštanje niz vrlo strm Medvednik izgledao kao da letimo, preko srušenih stabala, panjeva, niskog rastinja i gustiša kojih je bilo svuda oko nas, trudeći se da pobegnemo od ekipe koju smo upravo prestigli kako ne bi dozvolili da nas prate.
Strme strane ove planine vodile su ka potoku Zavojnice gde se nalazila druga kontrolna tačka i gde smo dobili instrukcije za sledeću, i informaciju da smo prva ekipa koja je stigla što nam je dalu dodatno samopouzdanje i sigurnost. Onda smo malo usporili i nastavili putem niz potok gde smo pravili predahe uz kupine, jabuke, šljive, šumske jagode, sve do ušća u reku Ljuboviđu, a dalje nastavili ponovo usponom, probijajući se vrlo sporo kroz bockave kupinjake i nisko rastinje kojima je obrasla staza ka vrhu Vukobraća. U nekim trenucima to je izgledala prava agonija.Sledeći zadatak nije delovao težak, čak i zanimljiv: „Idite do manastira, kroz kanjon reke, tu slikajte stene i vodopade“. Ali kada smo spuštajući se sa Vukobraće ugledali gde treba prvo da se spustimo, a zatim gde treba da se ispenjemo, shvatili smo da je trka tek dobijala na svojoj ekstremnosti i ozbiljnosti koju mi možda, puni samopouzdanja nismo ni bili svesni. Prolaz kroz kanjon bio je veličanstven, voda i brzaci, prelepi stenoviti ambijent. Takav utisak pokvario se kada smo možda zbog umora i nepažnje morali zagaziti u vodu što uopšte nije bilo prijatno nastaviti sa mokrim nogama. Usledio još jedan uspon, ali ovog puta još duži. Sama pomisao da treba „čak“ gore da se ispenjemo gde je manastir, osećaj mokrih nogu, prvi simpotomi umora a i glad koja je postajala sve jača, su razlozi koji su nas podsetili zašto se ova trka i zove trka preživaljavanja. Naišli smo na izvor, napravili mali predah, i obnovili zalihe vode i voća, i lagano nastavili uspon ka manastiru.
Kada smo konačno stigli, onako ozareni odmah su nam uručili sledeću mapu i naravno novi zadatak i uspon na sledeći vrh, vrh Tornice Bobije. Kako on nije bio toliko daleko tako smo neznatno lakše stigli do njega ali onda je nastala prava drama. Organizatori su nam dali uputstva za sledeći zadatak, gde smo mi od 2 varijante do Soko Grada izabrali onu dužu preko vrha Ranjenice koja donosi više poena ali situacija u kojoj smo se našli nije bila ni malo prijatna. Naime, već je bilo 5 popodne, šesti sat kako smo na stazi, a znali smo da će nas noć stići negde na putu ka vrhu Ranjenice.
Malo smo predahnuli a zatim dali po „gasu“ i užurbanim trčećim koracima krenuli niz Bobiju preko kamenoloma Oštra stena ka Grad Kamenu u nadi da ćemo uspeti da se dokopamo Ranjnice pre mraka kako bi tamo napravili bivak. Uz put smo našu buduću trpezu obogatili sa purenjcima, krompirom i jabukama, a uspeli smo da napravimo i neke fotke pored katuna, popričamo sa čobanom koji je čuvao ovce.
Izreka, „TAKO BLIZU A TAKO DALEKO“ je u tom trenutku nama važila za vrh Ranjenicu koja se jasno videla sa kamenoloma pored kojeg smo prolazili. Prognoze su nam bile da dođemo do nje, ali kao i obično, sve nešto što se isplanira unapred ne bude baš kao i što je zamišljeno. Jurili smo dole, ali reka je izgledala nedostižna. Konačno posle nekoliko padova niz klizavu travu stižemo do reke, ali već vidno umorni krećemo ponovo na uspon ali sa ciljem da se izađe na prvi proplanak kako bi napravili bivak jer je Ranjenica posle gotovo 1sata spuštanja izgledala tek neznatno bliže nego sa vrha kada smo krenuli. Umorni, sa teškim nogama, i već odavno mokrim majicama, bolovima u leđima od ranca prepunog jabuka, i posle pređenih po našoj proceni 35 km i više od 7 sati provedenih na rolerkosteru Valjevskih planina stigli smo na mesto gde smo rešili da napravimo bivak. Sunca više nije bilo, suton je uveliko bio jedini izvor svetlosti, a mi nepripremljeni počeli smo užurbanu trku sa vremenom kako bi sve stigli do potpunog mraka. Neko je sekao grane, neko je donosio seno za lepši krevet, neko tražio drva za kasnije bolju vatru, pokušavali da upalimo vatru... Uz malo više muke stigli smo sve. Vatrica je postajala sve veća, bivak je dobio svoj oblik, a na žaru su se pekli purenjaci koji mi se čine da nikad u životu nisu bili lepši. Ubrzo zatim, tik pored mokrih patika i čarapa, na žaru su se našli i krompiri i pečurke, dok smo se mi polako opuštali i na trenutak zaboravili na sve uspone toga dana.
Bili smo ubeđeni da ćemo lako zaspati i da ćemo se teško ujutro probuditi koliko smo bili umorni. Ali izgleda da je pored malo neudobngo kreveta i blage kosine niz koju smo konstantno klizili, šuškanje astrofolije i prohladne noći, upravo umor taj koji nam nije dozvolio da makar malo odspavamo. Možda tek rano ujutro smo našli „pozu“ u kojoj smo u cugu odspavali nekih 40ak minuta, i to je bilo to. Ustajanje sa teškim nogama kao olovo uz bolove je izgledalo da smo kao ranjenici koji zapravo idu na Ranjenicu.
Užurbano smo sve rasklonili i krenuli. A sa pojavom prve gladi prisećali smo se svih divnih recepata srpske kuhinje i konstatovali da nam je u ovom momentu pored svega toga ipak najbolja jučerašnja hrana – voćna dijeta.
Jutro je bilo prohladno a od jutarnje rose noge su nam već bile mokre, još onako ne naspavani i umorni od prethodnog dana, čini mi se da smo polako gubili samopouzdanje i elan. A trebalo se pripremiti na novih 35 km koje su nas čekali tog dana.
Stigli smo do Ranjenice pronašli trigonometar i ovekovečili fotografijom, zatim pogledali kartu i nastavili dalje gde nas je čekala poslednja kontrola Soko grad koja je zaista bila daleko. Na majicama nam je pisalo „Ljubovija 2010, Trka preživljavanja“, tako da nismo znali da li nas posle Soko Grada čeka još jedan zadatak, put ka Ljuboviji, za koju smo čuli od meštana da je udaljena nekih 15 km. Pomisao na to nas je obeshrabljivala, a u tom trenutku smo se setili i svih ostalih ekipa koje su prethodnog dana startovali i shvatili da je ovo ipak uistinu preživljavanje i da će mnogi odustati. U tim trenucima setili smo se i i svih onih istinitih priča u kojima su se našli ljudi, na ivici života i smrti, gde su uslovi daleko opasnijih od ovih u kojima smo mi trenutno. I kako je važno u životu imati nekog od poverenja pored sebe, nekog na koga može da se osloniš, i ko će biti tu kada je teško.
Izašli smo na asfaltni put i još jednom dobro preračunali koja nam je najbolja varijanta (naravno birali smo onu sa što manje uspona) i nastavili put sela Erići odakle se video prevoj Beleg na koji treba ispenjati a koji je ujedno bio i poslednji uspon. Spuštajući se u potok bol u butinama je bio sve veći i tada smo bili sigurni da nam je lakše bilo penjati se uz brdo nego spuštati nizbrdo. Čak smo koristili tehniku spuštanje nizbrdo hodajući u nazad jer su bolovi tada znali da utihnu.
Konačno je savldan i poslednji uspon odakle se u daljini video ogroman krst, inače simbol Soko grada. Tada smo konstatovali da se nikada u životu nismo više popeli nego za prethodnih 24 sata. Nazirući kraj, uz nekoliko viceva i dobro raspoloženje nastavili smo dalje i oko podneva stigli na cilj u Soko grad. Odahnuli smo, bili presrećni, nalili se vodom i malo odmorili, a onda je Ivan prišao i rekao: „Momci, imate 15 minuta, odmorite koliko možete jer vas čeka „brzinac“, odavde do krsta i nazad“. Svako bi bio prestravljen tom izjavom, ali nas dva, verna kompanjera, bili smo presretni. Sve nam je više odgovaralo nego pešačenje do Ljubovije gde smo mislili da će biti cilj.
Potrudili smo se da uradimo dobro brzinac i na neki način osiguramo pobedu koja je na kraju bila veoma neizvesna, gde su ipak odlučivale nijanse. Našu 26časovnu, prvu trku preživljavanja završili smo sa više nego pozitivnim utiscima, bogatiji za jedno predivno iskustvo kojeg ćemo se zasigurno dugo sećati.
Preporuka je svakako za sve avanturiste da se oprobaju u ovakvoj vrsti psiho-fizičkog izazova.
Odmah po startu trke, uvideli smo da nas čeka teška staza sa dosta uspona. Prva kontrolna tačka bila je na vrhu Medvednika, a put do nje je vodio preko vrha Jablanika. Morali smo biti veoma oprezni jer nismo znali šta nas sledeće čeka, jer plan organizatora je bio da ekipe dobiju instrukcije za sledeće kontrolne tačke tek po pronalaženju prethodne. Tako da niko nije mogao da računa na to gde će ga uhvatiti mrak, na kom delu staze, da li će to biti neki proplanak ili gusta šuma. A kad krene da se smrkava, minuti prolete jako brzo i onaj ko se nije spremio za noć u šumi, verovatno će ostati bez skloništa i bez mogućnosti da zapali vatru. To bi sigurno nosilo gubitak bodova, ali sigurno i vrlo hladnu noć u divljini koju ne verujem da da bi iko sebi poželeo.
Do prve tačke, na vrh Medvednika smo stigli veoma brzo i uz put prestigli dosta ekipa koje su startovale ispred nas. Taj elan nas je poneo tako da je i spuštanje niz vrlo strm Medvednik izgledao kao da letimo, preko srušenih stabala, panjeva, niskog rastinja i gustiša kojih je bilo svuda oko nas, trudeći se da pobegnemo od ekipe koju smo upravo prestigli kako ne bi dozvolili da nas prate.
Strme strane ove planine vodile su ka potoku Zavojnice gde se nalazila druga kontrolna tačka i gde smo dobili instrukcije za sledeću, i informaciju da smo prva ekipa koja je stigla što nam je dalu dodatno samopouzdanje i sigurnost. Onda smo malo usporili i nastavili putem niz potok gde smo pravili predahe uz kupine, jabuke, šljive, šumske jagode, sve do ušća u reku Ljuboviđu, a dalje nastavili ponovo usponom, probijajući se vrlo sporo kroz bockave kupinjake i nisko rastinje kojima je obrasla staza ka vrhu Vukobraća. U nekim trenucima to je izgledala prava agonija.Sledeći zadatak nije delovao težak, čak i zanimljiv: „Idite do manastira, kroz kanjon reke, tu slikajte stene i vodopade“. Ali kada smo spuštajući se sa Vukobraće ugledali gde treba prvo da se spustimo, a zatim gde treba da se ispenjemo, shvatili smo da je trka tek dobijala na svojoj ekstremnosti i ozbiljnosti koju mi možda, puni samopouzdanja nismo ni bili svesni. Prolaz kroz kanjon bio je veličanstven, voda i brzaci, prelepi stenoviti ambijent. Takav utisak pokvario se kada smo možda zbog umora i nepažnje morali zagaziti u vodu što uopšte nije bilo prijatno nastaviti sa mokrim nogama. Usledio još jedan uspon, ali ovog puta još duži. Sama pomisao da treba „čak“ gore da se ispenjemo gde je manastir, osećaj mokrih nogu, prvi simpotomi umora a i glad koja je postajala sve jača, su razlozi koji su nas podsetili zašto se ova trka i zove trka preživaljavanja. Naišli smo na izvor, napravili mali predah, i obnovili zalihe vode i voća, i lagano nastavili uspon ka manastiru.
Kada smo konačno stigli, onako ozareni odmah su nam uručili sledeću mapu i naravno novi zadatak i uspon na sledeći vrh, vrh Tornice Bobije. Kako on nije bio toliko daleko tako smo neznatno lakše stigli do njega ali onda je nastala prava drama. Organizatori su nam dali uputstva za sledeći zadatak, gde smo mi od 2 varijante do Soko Grada izabrali onu dužu preko vrha Ranjenice koja donosi više poena ali situacija u kojoj smo se našli nije bila ni malo prijatna. Naime, već je bilo 5 popodne, šesti sat kako smo na stazi, a znali smo da će nas noć stići negde na putu ka vrhu Ranjenice.
Malo smo predahnuli a zatim dali po „gasu“ i užurbanim trčećim koracima krenuli niz Bobiju preko kamenoloma Oštra stena ka Grad Kamenu u nadi da ćemo uspeti da se dokopamo Ranjnice pre mraka kako bi tamo napravili bivak. Uz put smo našu buduću trpezu obogatili sa purenjcima, krompirom i jabukama, a uspeli smo da napravimo i neke fotke pored katuna, popričamo sa čobanom koji je čuvao ovce.Izreka, „TAKO BLIZU A TAKO DALEKO“ je u tom trenutku nama važila za vrh Ranjenicu koja se jasno videla sa kamenoloma pored kojeg smo prolazili. Prognoze su nam bile da dođemo do nje, ali kao i obično, sve nešto što se isplanira unapred ne bude baš kao i što je zamišljeno. Jurili smo dole, ali reka je izgledala nedostižna. Konačno posle nekoliko padova niz klizavu travu stižemo do reke, ali već vidno umorni krećemo ponovo na uspon ali sa ciljem da se izađe na prvi proplanak kako bi napravili bivak jer je Ranjenica posle gotovo 1sata spuštanja izgledala tek neznatno bliže nego sa vrha kada smo krenuli. Umorni, sa teškim nogama, i već odavno mokrim majicama, bolovima u leđima od ranca prepunog jabuka, i posle pređenih po našoj proceni 35 km i više od 7 sati provedenih na rolerkosteru Valjevskih planina stigli smo na mesto gde smo rešili da napravimo bivak. Sunca više nije bilo, suton je uveliko bio jedini izvor svetlosti, a mi nepripremljeni počeli smo užurbanu trku sa vremenom kako bi sve stigli do potpunog mraka. Neko je sekao grane, neko je donosio seno za lepši krevet, neko tražio drva za kasnije bolju vatru, pokušavali da upalimo vatru... Uz malo više muke stigli smo sve. Vatrica je postajala sve veća, bivak je dobio svoj oblik, a na žaru su se pekli purenjaci koji mi se čine da nikad u životu nisu bili lepši. Ubrzo zatim, tik pored mokrih patika i čarapa, na žaru su se našli i krompiri i pečurke, dok smo se mi polako opuštali i na trenutak zaboravili na sve uspone toga dana.
Bili smo ubeđeni da ćemo lako zaspati i da ćemo se teško ujutro probuditi koliko smo bili umorni. Ali izgleda da je pored malo neudobngo kreveta i blage kosine niz koju smo konstantno klizili, šuškanje astrofolije i prohladne noći, upravo umor taj koji nam nije dozvolio da makar malo odspavamo. Možda tek rano ujutro smo našli „pozu“ u kojoj smo u cugu odspavali nekih 40ak minuta, i to je bilo to. Ustajanje sa teškim nogama kao olovo uz bolove je izgledalo da smo kao ranjenici koji zapravo idu na Ranjenicu.
Užurbano smo sve rasklonili i krenuli. A sa pojavom prve gladi prisećali smo se svih divnih recepata srpske kuhinje i konstatovali da nam je u ovom momentu pored svega toga ipak najbolja jučerašnja hrana – voćna dijeta.
Jutro je bilo prohladno a od jutarnje rose noge su nam već bile mokre, još onako ne naspavani i umorni od prethodnog dana, čini mi se da smo polako gubili samopouzdanje i elan. A trebalo se pripremiti na novih 35 km koje su nas čekali tog dana.
Stigli smo do Ranjenice pronašli trigonometar i ovekovečili fotografijom, zatim pogledali kartu i nastavili dalje gde nas je čekala poslednja kontrola Soko grad koja je zaista bila daleko. Na majicama nam je pisalo „Ljubovija 2010, Trka preživljavanja“, tako da nismo znali da li nas posle Soko Grada čeka još jedan zadatak, put ka Ljuboviji, za koju smo čuli od meštana da je udaljena nekih 15 km. Pomisao na to nas je obeshrabljivala, a u tom trenutku smo se setili i svih ostalih ekipa koje su prethodnog dana startovali i shvatili da je ovo ipak uistinu preživljavanje i da će mnogi odustati. U tim trenucima setili smo se i i svih onih istinitih priča u kojima su se našli ljudi, na ivici života i smrti, gde su uslovi daleko opasnijih od ovih u kojima smo mi trenutno. I kako je važno u životu imati nekog od poverenja pored sebe, nekog na koga može da se osloniš, i ko će biti tu kada je teško.
Izašli smo na asfaltni put i još jednom dobro preračunali koja nam je najbolja varijanta (naravno birali smo onu sa što manje uspona) i nastavili put sela Erići odakle se video prevoj Beleg na koji treba ispenjati a koji je ujedno bio i poslednji uspon. Spuštajući se u potok bol u butinama je bio sve veći i tada smo bili sigurni da nam je lakše bilo penjati se uz brdo nego spuštati nizbrdo. Čak smo koristili tehniku spuštanje nizbrdo hodajući u nazad jer su bolovi tada znali da utihnu.
Konačno je savldan i poslednji uspon odakle se u daljini video ogroman krst, inače simbol Soko grada. Tada smo konstatovali da se nikada u životu nismo više popeli nego za prethodnih 24 sata. Nazirući kraj, uz nekoliko viceva i dobro raspoloženje nastavili smo dalje i oko podneva stigli na cilj u Soko grad. Odahnuli smo, bili presrećni, nalili se vodom i malo odmorili, a onda je Ivan prišao i rekao: „Momci, imate 15 minuta, odmorite koliko možete jer vas čeka „brzinac“, odavde do krsta i nazad“. Svako bi bio prestravljen tom izjavom, ali nas dva, verna kompanjera, bili smo presretni. Sve nam je više odgovaralo nego pešačenje do Ljubovije gde smo mislili da će biti cilj.
Potrudili smo se da uradimo dobro brzinac i na neki način osiguramo pobedu koja je na kraju bila veoma neizvesna, gde su ipak odlučivale nijanse. Našu 26časovnu, prvu trku preživljavanja završili smo sa više nego pozitivnim utiscima, bogatiji za jedno predivno iskustvo kojeg ćemo se zasigurno dugo sećati.
Preporuka je svakako za sve avanturiste da se oprobaju u ovakvoj vrsti psiho-fizičkog izazova.
Ujedno se ovim putem još jednom zahvaljujemo svima, Ivanu, Nemanji, Kići, Belom, devojci što je merila vreme, dečku iz AOB, sponzorima i pokroviteljima trke, ostalim ekipama, pre svega Sinovima šume i BukvaList na prelepom druženju i super organizovanoj priči koja treba još dugo da se održava, ako ne u ovim krajevima onda negde po Srbiji. „
„UgiModžo“ tim
prilog 1.srpska TV
24sata
