понедељак, 06. мај 2013.

LUŽNIČKI MEGDAN februar 2013


Nedavno je po prvi put u Srbiji organizovana avanturistička trka u zimskim uslovima. Iako sam prvobitno bio u dilemi, presudnu ulogu u odluci da ipak učestvujem je upravo posebnost ovakve trke kao nesvakidašnji izazov. Naime trebalo je po grebenskim masivima Ruja i Vlaške planine preći rutu preko 60km, od čega najviše na turno skijama i sa popriličnom visinskom razlikom, rešiti orijentiriing zadatak ,prenoćiti na snegu (ili u vučijoj jami ili u šatoru), treking rutu sa alpinističkim zadacima (abzajl i žimarenje). Jednostavno to su jedna od onih iskustava koje se čovek vrlo rado seća i koja ostaju urezana za ceo život!!! I taj luksuz da to propustim svakako nisam smeo dozvoliti!!! J

Ubrzo pronalazim opremu koja mi je falila i partnera za trku, jer moj dugogodišnji kompanjero za ovakve akcije, Nenad Mojsilović, iz opravdanih razloga nije mogao ovog puta da mi pravi društvo. Sticajem okolnosti na kraju se dogovaram sa Nemanjom Neškovićem - Nemketom, odličnim momkom iz kluba “WILD SERBIA”, dobro poznat u krugovima avanturističkih zaljubljenika. Nalazimo se i dogovoramo za opremu i detalja same trke, kada smo i definisali ime ubitačnog tandema: “SERBIAN WILD WOLVES”. J
Iako sam neko ko nije imao mnogo iskustva na planini u zimskim uslovima, imam uspešno završeni Zimski kurs visokogorstva tako da nisam imao strepnju osim one pozitivne. Već po dolasku u selo Strelci gde smo prenoćili veče pred trku, osetila se pozitivna atmosfera kod svih učesnika. Bilo je tu raznih profila zaljubljenika outdoor aktivnosti: orijentirci, alpinisti, maratonci, skijaši, planinari, pripadnici gorske službe spašavanja i specijalnih jedinica. Usledila je zajednička večera u organizaciji veoma ljubaznih domaćina, nakon čega i tehnički sastanak organizatora gde su precizirani detalji trke, koji su dodatno podgrejali atmosferu kod svih učesnika. Ubrzo zatim izvršili smo finalne pripreme i pakovanje, pokušavajaući da “uhvatimo” što više preko potrebnog sna.

U subotu 2. februara u 6 sati ujutru, zbog nedostatka snega START je izmešten u selo Preseka odakle je krenulo šest timova. Znali smo da smo jedni od 3 tima koji konkurišu za najbolji plasman, ali nekako tokom cele trke to nam uopšte nije bio imperativ. Jedina taktika je bila da se u svakom momentu odredjenu deonicu odradimo što bolje, ali prethodeći svakoj odluci u odabiru rute provodemo dovoljno vremena dok ne bismo bili sigurni da je to najbolja i najlakša opcija. Tako smo se od starta oslonili na svoje sposobnosti ne gledajući ostale timove. Već na prvom kilometru smo se izdvojili i išli svoj tempo.

Kako je jutro izmicalo dan je postajao sve topliji, što se u prvom trenutku učinilo veoma lepo, ali takvo vreme je imalo i “drugu stranu medalje” jer nam je zadavalo veliki problem i muku. Naime, u takvim uslovima sneg se više lepio za krzno skija što je značajno otežavalo kretanje i bilo dodatno iscrpljujuće. Tako da smo kod prvog kontrolnog punkta, koji se nalazio na 17 km od starta na karauli Vuči del ispod planine Ruj, stigli poprilično umorni. Ne obazirući se mnogo na to, preuzimamo kartu sa orijentiring zadatkom, i saznavši da smo prvi stigli nastavljamo dalje sa dodatnim entuzijazmom. Po završetku orijentiring zadatka stižu druga i treća ekipa, gde su jedni od njih sa popriličnim problemima sa žuljevima morali da odustanu. Konstatujemo da imamo više od sat vremena prednosti u odnosu na drugoplasirane. Dobijamo novu kartu i dalje nastavljamo u nekom mirnijem ritmu, pravimo i kratak predah da se osvežimo i obnovimo energiju, a i da detaljnije pogledamo mapu.

Ubrzo sledi uspon na vrh planine Ruj (1.706 mnv), koji je najviši u celoj regiji i sa kojeg se pruža predivan pogled, ali kako je vetar bio dosta jak nismo se mnogo zadržavali. Fiksiramo vezove, i ne skidajući krzna krećemo u spuštanje prilikom čega su neki od snežnih nanosa u kombinaciji sa ledenim površinama uspeli da me izbace iz ravnoteže, a već sledeći nanos me obara i padam na rame i glavu gde sam zadobio lakše povrede.
Spuštajući se dalje po zaraslom starom pograničnom putu Srbija-Bugarska hvata nas mrak, te stavaljamo čeone lampe. Kako smo u tom delu imali problema sa krznima koja su često spadala, na kraju odlučujemo da ih skinemo i idemo sa fiksiranim vezovima. I pred sam dolazak na karaulu Sip, gde nas je čekala rampa za taj dan, pravimo grešku tako što skrećemo ranije ne više od 50 metara, ali dovoljno da nas ta sitnica odvuče dalje u grešku koja nas je sigurno koštala 30 min, što je bilo dovoljno da nas takmičar NN počinioca sustigne. I dok je on sredjivao svoju opremu, Nemke i ja već spremni, ubrzano nastavljamo do karaule i ostvarujemo samo 5 min prednosti.



Vidno umorni, ali ipak zadovoljni sa malom dozom gorčine zbog izgubljenog vremena, odmah po odlaganju opreme podižemo šator kako bi uhvatili što više vremena za odmor. Vrela supica i konkretna hrana vraćaju preko potrebnu energiju, pa tako zadovoljan veoma brzo tonem u san na prijatnih 0 stepeni. Sa dolaskom jutra budimo se nepotpuno odmorni, sa oteklim i nažuljanim stopalima. Obuvajući hladne pancerice, ozbiljno se brinem kako ću nastaviti dalje, ali dok smo sklopili šator i opremu posle 15ak minuta već je značajno bilo udobnije i prijatnije.


























Sva trojica spakovani i spremni za pokret, zajedno nastavljamo dalje na skijama ali ne zadugo. Već posle prvog kilometra ulazimo u zone gde nema dovoljno snega tako da skidamo skije koje pakujemo na ranac i sledeća 3 km nastavljamo peške u pancericama, sve do Asenovog kaleta gde nas očekuje prva alpinistička prepreka. Uspešno savladjujemo prepreku, odlažemo skije preobuvajući se u trekerice opušteno nastavljajući ka Zvonačkoj banji. I tako u trekericama primetno je bilo bolje raspoloženje kod svih nas. Ubrzo zatim prolaskom kroz niz starih tunela pored čuvenog izvora Zvonačke Banje dolazimo i do sledećeg punkta gde dobijamo novu kartu.



Sa nestrpljenjem, pomalo užurbano, prelazimo stari most i nastavljamo dalje tako da nismo ni obratili pažnju na dalji deo rute od onog što nama je bilo naredni zadatak a u prvom momentu to je stari napušteni tunel. Posle kratkotrajnog probijanja kroz zarasli put odlučujemo da izadjemo na gornji asfalt,  zbog čega smo omašili taj tunel u prvom momentu, mada je i uticalo to što se taj reon poprilično izmenio u odnosu na stanje na karti. Kratko, ali vrlo interesantno beše taj prolazak kroz mokar tunel. Veoma blizu je punkt sa ambulantnim i policijskim kolima nakon čega sledi jedna dosadna ravna deonica po makadamskom putu, a onda odvajanje sa njega kreće uspon za koji kasnije uvidjamo kao da nema kraja. Svraćamo do sela Selište gde se okrepljujemo svežom vodom i čokoladicom.

Nastavljajući dalje počinje kiša, a mi ne uspevamo da pogodimo dalji put iz prve već pravimo nekoliko bespotrebnih lutanja, a ubrzo zatim nailazimo na tv ekipu posle čega kreće ultimativni uspon koji kao po zakonu Marfija prati nas sve lošije vreme koje prelazi u pravo nevreme. Kiša prelazi u mokar sneg sa ogromnim pahuljama koji nas natapa, praćen jakim vetrom i maglom. U takvim uslovima vrlo brzo smo mokri i hladni. Prsti se polako koče sve više i više a kraj uspona se ne nazira. Ali tek nada koja ni jednog trenutka nije dovedena u pitanje, izgleda priziva da dolazi kraj muci na usponu. 

Dolazimo do postavljenog užeta za žimarenje na prevoju Vlaške planine, oblačimo pojaseve i opremu, uspešno prelazimo i ovu prepreku nakog koje razmatramo i poslednju deonicu ka cilju koja vodi preko konstantnog spuštanja. Magla i sneg u nekim delovima preko kolena značajno otežavaju kretanje u početku. Ali ubrzo ulazimo u šumu i spuštamo se sve do puta kojeg nema na karti što nas opet dovodi u kratku nedoumicu. Konsultujemo se i nastavljamo dalje kroz šumu i izbijamo pred sam vrh iznad sela Vlasi. Uspevamo da uhvatimo prečicu i sa gornje strane prilazimo selu gde se uočava gomila ljudi gde je u stvari i cilj. Iako izmoreni, gladni, žedni, mokri i smrznuti, na kraju ozarenih lica sa osmehom sva trojica ulazimo u cilj propraćeni sa ogromnim aplauzom svih prisutnih. Osećaj...., Neprocenjivo!!!



Sledi proglašenje i veoma vredna nagrada (GARMIN fenix) zatim izjave za medije i fotografisanje, presvlačimo se i okrepljujemo se najboljim gulašem.... pakujemo i krećemo nazada za Beograd prepuni utisaka. Meni ostaje samo da se još jednom zahvalim pre svega Marku Nikoliću a i svima ostalima koji su učestvovali u organizaciji ovakvog događaja i priredili nam ovo nezaboravno iskustvo koje ću zasigurno pamtiti kao jedno od boljih u životu! 



















Нема коментара: